O OLI metodu
Šta je O.L.I. integrativna psihodinamska psihoterapija
O.L.I. je skarćenica od Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija
O.L.I. metod nije eklektički, već integrativan. Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira , metoda i tehnika, pruža model bazičnih emotivnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da „nema alata bez zanata“, da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili deblokiraju njene osnovne „alatke za život“ – bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). „Bagovi“ ili „virusi“ u tim izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajući sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.
Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca, bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.
O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica-bazičnih emotivnih kompetencija:
1. Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju (razboritost psihe)
2. Celovitost „objekta“ (lepak psihe)
3. Konstantnost objekta (stabilizator psihe)
4. Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe)
5. Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)
6. Volja (motor psihe)
7. Inicijativa (pokretač psihe)
Bez bilo koje od ovih kockica psiha je defektna. Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena. Bez razvijene neutralizacije, osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez „lepka“, sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe („objekta“), doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi…). Bez konstantnosti objekta, stabilizatora psihe, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju, osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“. Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi.
Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Ključ promene u terapiji je pomoći klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su „sortirane“ po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod daje i taksonomiju psihoterapijskih ciljeva, ukazujući na to koje vrste učenja se odvijaju u procesu psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz određeni oblik učenja.
Zašto je orijentacija na procese obrade emocija od ključnog značaja za O.L.I. metod? Napravićemo, radi jasnije slike, poređenje funkcionisanja čoveka sa funkcionisanjem računara (čovek je, naravno, neuporedivo složeniji sistem od računara). Kada nešto ne funkcioniše sa radom računara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratići…ne može se pročitati tekst ili videti slika… Korisnik koji je iole upućen u način funkcionisanja kompjutera ne misli da se pokvario ekran, već softver koji obrađuje podatke i stvara ono što se vidi na ekranu ili hardver, neki mehanički deo računara. Kad je kod čoveka „pokvaren hardver“ on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili nekog drugog specijaliste za određeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcioniše „softver“ (program za obradu podataka), obraća se stručnjacima za psihu.
Stanja zbog kojih se obraća su, zapravo, ekran ili „klinička slika“, kako je obično zovu stručnjaci za psihu. Slika se ne može poraviti, već samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju. Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) već sposobnostima i veštinama koje klijent nema dovoljno razvijene. Dakle, mi ne možemo popraviti nečije samopoštovanje ili depresivnost ili nestrpljenje ili bilo koje drugo nepoželjno stanje, niti možemo stvoriti bilo koje poželjno stanje, ako ne „popravimo“ bazične sposobnosti za obradu emotivno-kognitivnih podataka, što će dovesti do promene stanja. Čovek stvara svoja stanja načinom obrade onoga što mu se dešava. Posao psihoterapeuta je da pomogne klijentu da razvije ili oslobodi od „virusa“ te osnovne, izvršne softvere za obradu emocija, jer njihov nepravilan rad stvara one vidljive probleme i poremećaje koje nazivamo „klinička slika“.
Ako definišemo O.L.I. metod kao psihoterapijsku proceduru koja je usmerena ka otklanjanju lažnih informacija, sa pravom nam se može postaviti pitanje: „Da li vi mislite da znate koje su ispravne informacije, da biste lažne zamenili njima?“. Ako bismo odgovorili „Da, znamo“, bio bi to vrlo prepotentan i arogantan odgovor. Rekli bismo da znamo šta je život, da smo otkrili sve njegove misterije, smisao, pravila funkcionisanja…da znamo kakvi treba da budu ljudi da bi bili zdravi… Zauzeli bismo jedan sveznajući stav i ponudili neku novu religiju. Ne, mi to ne znamo. Pored „otklanjanje lažnih informacija“, skraćenica O.L.I. znači i „otkrivanje lične istine“. Naglasak je na tome da je procedura usmerena na otkrivanje lične istine. Svakako, i tome se može prigovoriti i postaviti pitanje „Ako nemate neke univerzalne istine kojima zamenjujete pogrešne informacije/neistine, kako znate da su te lične istine istinite? Kako znate da to nisu samo nove iluzije na koje upućujete klijente, ubacujući u njih, na uvijen način, sopstvene iluzije, životne filozofije, teorijske koncepte…, a pravite se da to ne radite, pod parolom da vodite klijenta ka otkrivanju nekakvih ličnih istina?“. I klijenti se često plaše da će psihoterapeuti pokušati da ih „prekroje“ po nekoj svojoj meri, kao što su to pokušavali i njihovi roditelji, nastavnici, partneri… Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo reći da, koliko ima ljudi, toliko ima i ličnih istina. Ali, da li onda postoje bilo kakve univerzalne istine, nešto što se zove „ljudska priroda“, nešto u čemu se presecaju lične istine ljudi? Da li ljudi, ako ne iskrivljuju stvarnost (ili ako to ne čine u većoj meri), dolaze do nekih opštih, zajedničkih istina o sebi, ljudskoj prirodi, životu…, koje ih čine boljim ljudima, sposobnijima da žive punim ljudskim kapacitetima, da vole i rade? Naš odgovor je „Da“.
Što dublje ulaze u svoje lične istine, ljudi dolaze do opšteljudskih istina, pravilnosti utkanih u ljudsku prirodu, u korene života. Da li mi znamo nešto o tim opšteljudskim istinama? Znamo. Kroz decenije psihoterapijskog rada sa ljudima na otkrivanju ličnih istina brojni psihoterapeuti širom naše planete postepeno su dolazili do nekih „tačaka preseka“ istina njihovih klijenata, do nekih pravila razvoja ljudskog bića, njegovog rasta i ispunjenja potencijala, kao i do mehanizama koji mogu taj razvoj iskriviti ili zaustaviti. Gradeći O.L.I. metod, pokušali smo da napravimo integraciju tih opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda i ponudimo delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi – promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe, drugih i stvarnosti. Ove promene bi omogućile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije uključi u život, da bude bolji čovek.
Vrednosna orijentacija O.L.I. metoda
U psihologiji, pa i u psihoterapiji, dobro i zlo se gotovo i ne pominju. To su termini za religiju. Psihoanalitičari su prvi proglasili pravilo da je psihoterapeut vrednosno neutralan. Ne nameće klijentu svoje vrednosti. I to ima smisla. Ako biste nekome sudili, popovali, držali pridike, moralisali…, ili na mnogo suptilniji način stavljali do znanja da ne prihvatate neke njegove vrednosne stavove, misli ili osećanja – dakle, ako biste vrednovali, teško je da bi on, pored Vas takvih, došao da istine o sebi, koju i od sebe samoga krije. Verovatno bi se trudio da Vas zadovolji (ili bi vam udarao kontru, svejedno je), ali, put ka istini bi bio preprečen. Psihoanalitičari čak idu na ličnu, didaktičku analizu, kako bi predupredili i svoje nesvesno uplitanje, i vrednovanje klijenta. Naravno, i psihoanaliza ima svoje vrednosti koje su ispod, nevidljive, ugrađene u sam pristup čoveku. Neizgovorene vrednosti. Vrednost koja stoji iza psihoanalitičkog metoda je: Istina je vrednost. Dobro je znati istinu. „Vera će te tvoja (u istinu) spasti“. Psihoanaliza je „lečenje“ istinom. Vrednosni sistem, u kojem se do vrednosti dolazi bez vrednovanja onoga koji ka istini putuje. On se poštuje tako što mu se ne „soli pamet“, već mu se dopušta da traži vlastiti put. Vrednosti ugraĎene u psihoanalitički metod su, dakle, istinoljubivost i poštovanje autonomije osobe sa kojom se radi. I to je dobro.
Međutim, vrednosna neutralnost, prema našem viđenju, ne znači da ne otkrivamo klijentu koje vrednosti su osnova mentalnog zdravlja. Ne sudimo klijentu, ne procenjujemo ga, ne vrednujemo, ali, sa druge strane, jasno ukazujemo na to šta smatramo osnovama mentalnog zdravlja i kakva je povezanost dobrih osećanja, ispunjenosti i kvaliteta života sa određenim vrednostima. Nismo vrednosno neutralni u tom smislu. Samim tim, i O.L.I. metod nije vrednosno neutralan. On u sebi nosi jasnu vrednosnu orijentaciju. Smatramo određene vrednosti istinitim informacijama i jasno govorimo osobi sa kojom radimo koje su to vrednosti i zašto ih smatramo ključnim informacijama o tome kako funkcioniše svet i ljudska bića.
Osnovni proces u O.L.I. metodu usmeren je upravo na razvoj ljubavi prema sebi, a samim time i prema drugoj osobi. Cilj metoda je da vaspitanik postane dobar čovek. Smatramo da psihološki problemi kod ljudi nastaju upravo zato što se udaljavaju od svog prirodnog potencijala da budu dobri ljudi. Ono što zovemo psihoterapija, nije ništa drugo do vaspitanje čoveka da razvije taj svoj urođeni potencijal. Kada se ti potencijali ne ispunjavaju, nastaje ono što nazivamo psihološkim problemima ili poremećajima. Ljudsko biće nije relativan pojam. Sve što nam je potrebno od „opreme“ da budemo dobri ljudi, a time i ispunjena, zadovoljna ljudska bića koja vole sebe i druge, dato nam je u genima. Sve već imamo i potrebno je samo da to realizujemo. Neostvarivanje tih urođenih potencijala ima svoju cenu – nisko samopoštovanje, nedostatak ljubavi prema sebi, poremećaji u odnosima sa drugima i životom.
Zašto O.L.I. metod kad već postoji toliko terapijskih pravaca?
Bavim se poslom psihoterapeuta više od trideset godina. Krenuo sam sa psihoanalizom (kroz koju sam prošao i kao „pacijent“, „analizant“ na didaktičkoj analizi) i koristim se psihoanalitičkim metodom i danas. Pored psihoanalize, koristio sam u svojoj praksi metode i drugih psihoterapijskih pravaca: bioenergetske psihoterapije, Transakcione analize, Geštalta, Neurolingvističkog programiranja, biofidbek i neurofidbek metoda, R.E.B.T.a… Postao sam eklektičar – praktičar koji koristi svašta u svojoj praksi kada mu se učini da će biti delotvorno, bez obzira iz kojeg pravca to dolazi i kakav mu je teorijski okvir.
U radu sa ljudima, posebno u poslednjoj deceniji, osećao sam da mi treba još nešto, nešto što mi nisu nudile metode koje sam već koristio. Jedan od razloga bio je taj što mi se obraćao sve veći broj ljudi koji su bili u stanju da dolaze na psihoterapiju ređe nego što je to potrebno da bi se primenjivao psihodinamski pristup ili neki od pomenutih pravaca. Potom mi je palo na pamet da napravim izvesne protokole, pitanja koja bi sistematski vodila klijenta kroz proces samoistraživanja između seansi. Primetio sam da, gotovo u svakoj psihoterapiji koju sam radio, izvesna pitanja kad tad dođu na „dnevni red“. Pa zašto onda ne bih postavio ta pitanja klijentu u nekoj struktuiranoj formi upitnika za razgovor sa samim sobom? Takve stvari već postoje u brojnim takozvanim „self help‘ metodama (metodama samopomoći) i metodama psihologije uspeha. Pregledao sam brojne takve self-help upitnike i konstatovao da im nedostaje dubina, posebno takozvana „nezgodna pitanja“, pitanja vezana za izvesnu korist koju klijenti imaju od svojih „negativnih“ ponašanja (tzv. „sekundarnu dobit“).
Da bih pomogao svojim klijentima da prepoznaju ove svoje unutrašnje formule koje određuju njihov emotivni život i ponašanje razradio sam protokole „psihološke matematike“ i „emotivnog računovodstva“ čija je namena upravo izvlačenje tih nevesnih obrazaca na svetlost dana, njihovo jasno formulisanje, prikazivanje „crno na belo“, na papiru, ponovna evaluacija tih formula i redefinisanje onoga što nije adekvatno.
Ljudi se ne menjaju samo kroz psihoterapiju, međutim. Često sam bio svedok bitnih pozitivnih promena kod nekih ljudi koje nisu bile posledica određenih velikih i dubokih psiholoških uvida. To me je uvek kopkalo. Šta se to dešava pa dođe do takvih „spontanih“ promena kod nekih osoba. Ako bih „provalio“ šta je izvor takvih promena, mogao bih, možda, da to ugradim i u psihoterapijski rad. Ono što sam izvukao kao zaključak koji se može primenjivati u psihoterapijske svrhe je to da se promena može podstaći vežbanjem određenih sposobnosti i kada se ne uđe duboko u razloge zbog kojih osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i kada se počne primenjivati u životu, razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u prošlosti počinju da blede, da gube na snazi (novo, pozitivno snažno iskustvo je otklonilo barijeru i ono staro i negativno gubi na snazi). Ako se takve promene mogu spontano dešavati u životu, da li ih možemo podsticati i kroz proces psihoterapije tako što ćemo jasnije utvrditi koja bazična sposobnost nije razvijena i ponuditi klijentu određene metode za razvoj te sposobnosti? U brojnim psihoterapijskim metodama postoje određene „tehnike“ koje upravo tome i služe. „Arsenal“ psihoterapijskih tehnika za razvoj sposobnosti je prilično obiman, ali su one „raštrkane“ po raznim psihoterapijskim metodama i ne postoji spisak tehnika i uputstvo za upotrebu – koja tehnika čemu služi i kada se treba i može primenjivati. U oviru O.L.I. metoda, kreirali smo spisak tehnika iz različitih psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo sami razvili), kao i spisak bazičnih ljudskih sposobnosti sa uzrasnim zadacima, sa ciljem povezivanja ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj kojih sposobnosti.
Međutim, da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom. O.L.I. metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar. O.L.I. metod je „full contact“ pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz prenos funkcija i takozvano „proceduralno učenje“ (neposredno „preuzimanje“ funkcija obrade emocija). Kako će klijent preuzeti naše funkcije obrade emocija ako su mu nepoznate naše emocije, načini na koje se nosimo sa njima, šta osećamo i mislimo dok radimo sa njim…? Terapeut ne može biti „prazno platno“ na koje klijenti projektuju svoje nesvesne fantazije, niti tehničar koji samo uči klijenta nekim procedurama i tehnikama. Terapeut se mora razotkrivati, ali na onaj način i u onim aspektima koji podstiču razvoj klijentovih sposobnosti. To nije ni malo lako. Lakše je skrivati se iza paravana uloge psihoterapeuta. Međutim, iskustvo u radu sa klijentima mi je pokazalo da su ti „momenti susreta“ između klijenta i terapeuta ključni izvori promene. Ljude menjaju ljudi sa kojima su u bliskom odnosu, a ne terapijske tehnike. Osnova obuke O.L.I. terapeuta je razvoj njihove sposobnosti za kontakt, kroz izgradnju njihovih bazičnih psosobnosti za obradu emocija, ljubav i rad.
Moje psihoterapeutsko iskustvo dovelo me je do zaključka da psihoterapijski proces najbrže napreduje i da dovodi do najstabilnijih promena ako se usmerimo na bazične sposobnosti klijenta za obradu emocija i njihov razvoj. To ne znači da zanemarujemo ostale aspekte psihoterapijskog procesa (analizu odnosa, nesvesnih sadržaja, istoriju klijenta, detinjstvo…). Međutim, svi ostali aspekti su protkani klijentovim bazičnim sposobnostima (ili njihovim nedostacima) i mogu se posmatrati kao odraz, manifestacija tih sposobnosti ili njihove manjkavosti. Emocije vidimo kao primarni oblik mišljenja. One su naši bazični sudovi o stvarnosti. Nešto što se dešava nam se sviđa ili ne sviđa (taj raspon je kontinuum), prija ili ne prija…, emocijama to dešavanje procenjujemo kao dobro ili loše, lepo ili ružno, na bazičnom nivou. Na taj nivo se nadovezuje naša kognicija, ono što zovemo mišljenjem i suđenjem. Emocije su, dakle, primarni oblik kognicije, emocionalno „mišljenje“ koje je baza za ono što obično nazivamo mišljenjem (Stein, R. 1998). U psihoterapijskom radu polazimo od površine – od „sekundarnog mišljenja“, ali u „šumi“ misli tragamo za problemima u „sours“-u, u bazi mišljenja, tj. u neadekvatnom radu naših softvera za obradu emocija.
Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa od drugih psihoterapijskih pravaca (po našem viđenju) je u tom naglasku na radu na bazičnim sposobnostima – „softverima“ za obradu emocija, kroz pun kontakt sa terapeutom.