Potreba za pripadanjem grupi

Ljudi imaju potrebu za osećajem pripadnosti nekome ili nečemu, nekoj manjoj ili većoj grupi. Porodici, familiji, grupi vršnjaka, krugu prijatelja,  političkim istomišljenicima, profesiji, klubu, naciji…Da imaju svoju „ekipu“.
To je normalno, ali ima svoju cenu. Da bi bili prihvaćeni u grupi moramo deliti vrednosti grupe, uverenja, norme ponašanja…inače rizikujemo odbacivanje. Ljudi teško podnose odbacivanje, čak i pretnju odbacivanjem koja je neizrečena i može biti samo u njihovim glavama. Većina se plaši testiranja realnosti, proveravanja svojih uverenja da će biti odbačena od neke grupe ako se ne povinuju izrečenim ili neizrečenim očekivanjima.
Pitanje je, međutim, koliko je dubok i autentičan osećaj pripadnosti koji se zasniva na strahu od odbacivanja.
Potreba da pripadamo nekoj nama bitnoj grupi može ograničiti našu slobodu izbora, mišljenja, opažanja stvarnosti, može uticati i na to da budemo nepravedni ili čak zli prema drugima, ako je to deo vrednosti i uverenja grupe kojoj želimo da pripadamo. Činjenje zla drugima koji ne pripadaju grupi, koje grupa smatra svojim neprijateljima ili izdajnicima grupe, česta je pojava kod pripadnika grupa koje se zasnivaju na strahu od obacivanja i kazne.
Na žalost, izgleda mi da je sve više grupa koje svoju homogenost zasnivaju na strahu. Ako mislim drugačije, na primer, od mejnstrim mišljenja moje profesije, odbaciće me kolege. Bolje da ćutim. Još bolje da i ja napadam disidente jer ću tako pokazati privrženost grupi i niko neće posumljati da sumnjam u neku vrednost ili stav grupe. Ako se plašim odbacivanja, što više sumnjam biću radikalniji u osuđivanju onih koji otvoreno sumljaju ili imaju drugačije mišljenje. Ne daj Bože da neko posumnja u mene. Moram da se busam u grudi pokazivanjem koliko sam ispravan i odan. Najvidljivije to činim napadajući „izdajnike grupe“, „dežurne neprijatelje“ grupe. :Ja sam dobro dete, ja sam odan i ispravan“ vičem čineći nepravdu a često i zlo drugim ljudima. Ne zato što sam zao, već iz potrebe za pripadanjem grupi u kojoj je pripadnost uslovljena poslušnošću i strahom od odbacivanja i kazne. Da ne bih sebe video kao zadrtog, krutog, slepog da vidim, suviše poslušnog da mislim, moram jako da racionalizijem svoje oštre stavove, da od njih napravim nekakve etičke kategoričke imperative kojima ću opravdati svoje ponašanje. Stavove grupe koje poslušno sledim zbog straha od odbacivanja pretvoriću u religiju, u nešto što se ne sme osporavati niti dovoditi u pitanje. Tako često, zbog straha od odbacivanja, pametni ljudi postaju glupi, benigni ljudi postaju maligni izvršioci, čak i predvodnici neljudskih akcija grupa kojima pripadaju. A počelo je tako naivno, iz normalne ljudske potrebe da pripadamo.

Naravno, nije pripadnost svakoj grupi uslovljena strahom od odbacivanja.
Postoje i grupe koje se zasnivaju na zajedničkim vrednostima kao što su istinoljubivost i poštovanje autonomije drugoge osobe. U kojima se može iskreno reći šta se misli i oseća bez straha od odbacivanja. Viđam to često u terapijskim grupama u kojima se ljudi povežu i oslobode od straha od odbacivanja koji su stekli kroz prethodna iskustva u grupama koje su se zasnivale na uslovljavanju pripadnosti poslušnošću. Takve grupe čine ljude slobodnijima, pametnijima i boljima. Takve grupe se mogu i stvoriti…i zato volim edukatorski i psihoterapijski rad sa grupama ljudi. Ovo i pišem posle rada sa jednom grupom koja postaje takva, pa me inspirisala na tekst.
Nisam vam ispričao kako sam video Yetija! Samo ljude koji u grupi postaju bolji i sebi i drugima.