Moram za nešto da se uhvatim
Psihoterapijski „orijentiring“?

Teško je ići bez orijentira, bez nekog svetionika, zvezde vodilje, sistema vrednosti, nekoga ili nečega u šta se veruje i za šta čovek može da se uhvati.
Šta će čovek u ovom ludom, uzburkanom svetu kada su se svetionici pogasili? Još gore, kada na sve strane svetle nekakvi lažni svetionici, samoproklamovani orijentiri sa dobrim marketingom. Zamislite da ste na uzburkanom moru gde se ne vidi obala, a svuda su svetionici u različitom pravcima i jedan drugoga nadjačavaju svetlom. „Ja sam pravi, ja sam pravi…ovuda idi…“.
Idi ka Evropi, tamo je „bašta civilizacije“, na istoku su tirani. Ne, idi ka istoku, ka svojoj braći, za pravedniji svet, za pobedu dobra nad zlom. Na zapadu je dekadencija, kolonijalizam, zlo.
Drži se Božije reči, Biblije, Svetog pisma, tu je istina i spas. Drži se nauke, tu je objektivna istina, vera je iluzija, opijum za narod, stvorena da se vlada svetom…“veruj nauci, ne moronima“.
Bog je svetlost i svetionik, stvoren si po obličju Božijem. Ne, nastao si slučajnim mutacijama koje su opstale u prirodnoj selekciji, ti si neposredni potomak majmuna, evoluirani majmun. Ljubi bližnjega svoga kao sebe samog. Čovek je čoveku vuk, bori se za opstanak, budi jači, moćniji, pobedi…
Budi praktičan, radi ono od čega imaš korist. Budi duhovan, častan, iako se to možda ne isplati materijalno, sačuvaj dušu.
Šta je istina od svega toga? Koji od tih orijentira da sledim? Ako sledim oprečne orijentire da li ću igde stići?

Zašto ja ovo uopšte pišem kao psihoterapeut? Zar ljudi na psihoterapiju ne dolaze sa pitanjima drugačijim od ovih navedenih. Zbog nedostatka samopoštovanja, samopouzdanja, nezadovoljavajućih odnosa, anksioznosti, panika, depresija, razvoda, nevolja svakodnevnog života. Zar se tu ne priča o uslovima u kojima živimo i radimo, mamama i tatama koji nisu bili u nečemu adekvatni roditelji, vršnjacima koji su nas povredili…Pa,.priča se. Međutim, sve te životne priče se odigravaju u jednom širem kontekstu, u svetu pogubljenih svetionika.