Vezivanje za zlostavljača

Mogu li se narodi i grupe ljudi traumatski vezati za zlostavljača kao što se to dešava u vezama između individua? „Oprostiće mi Đura što me je tukao“?

Odgovor na ovo pitanje  kada se radi o manjim grupama je poznat. Takvo vezivanje dobilo je naziv Stokholmski sindrom i opisano je psihološko stanje koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca.
Poznata je i pojava nazvana traumatske ili traumatične veze, emocionalne veze sa pojedincem (a ponekad i sa grupom) koje proizilaze iz ponavljajućeg, cikličnog obrasca zlostavljanja, koji se održava povremenim pojačavanjem kroz nagrade i kazne. Traumatska veza obično uključuje žrtvu i počinioca u jednosmernom odnosu u kojem žrtva formira emocionalnu vezu sa počiniocem. Ovo se takođe može konceptualizovati kao dinamika dominiranog-dominatora ili dinamike zlostavljanog-nasilnika. Dva glavna faktora su uključena u uspostavljanje traumatske veze: neravnoteža moći i povremeno pojačavanje dobrog i lošeg tretmana, ili nagrada i kazna.Traumatično vezivanje se može javiti u oblastima romantičnih odnosa, odnosa roditelja i dece, incestuoznih odnosa, kultova, talačkih situacija, trgovine seksom (posebno maloletnika) ili službenih dužnosti među vojnim osobljem…
A može li i ceo narod, ili neka subgrupa iz naroda, imati traumatsku povezanost sa zlostavljačem?
Logično je pretpostaviti da može. Psihološki mehanizmi koji se odvijaju u manjim grupama mogu se odvijati i u većim grupama. Koliko je u našem narodu prisutno traumatsko vezovanje za zlostavljače, pitam se. I za domaće i za strane zlostavljače. Pitam se koliko smo i sada u situaciji  kada treba da biramo, zapravo, u situaciji izbora između dve grupe zlostavljača i koji su delovi populacije skloni jednoj ili drugoj vrsti traumatskog vezivanja.
Za domaće je jasno ko su, jer iskaču iz frižidera. Ko su naši strani zlostavljači? Pa,.nakon Turaka, Austrougara, Nemaca, Engleza, NATOa…“ kolektivnog zapada koji nas bombarduje, uslovljava, oduzima teritoriju…pitam se da li je „proevropska ili prozapadna orijentacija“ fenomen sličan traumatskom vezivanju za zlostavljača? Ne tvrdim, samo razmišljam. Zašto bi neko bio orijentisan prema nekoj grupi koja je zlostavljala njegov narod?
Zašto bi se zlostavljana žena vraćala svom partneru zlostavljaču?
Hipoteze:
-Strah od osvete zlostavljača, „naći će me, ubiće me, prebiće me, uzeća mi sve, on je moćan…loš je, ali moram da ga trpim iz straha…“.
-Vezanost za zlostavljača i loša slika o sebi, nada u popravljanje. „Dobar je on u suštini, samo sam ja bila loša pa sam ga iznervirala. Ako se popravim oprostiće mi što me je tukao…a i obećao mi je da će biti drugačiji, pa se nadam da će ovoga puta…“
-Korist od zlostavljača: „On je bogat, on je moćan, obezbediće mi materijalnu sigurnost. Ili, on je pozat, uticajan, vrednovan…uz njega ću i neugledna ja biti ipak nekako uvažena. Ako mu udovoljavam možda mi i da pravo na neku vrednost…“
-Dopišite sami…
Da li se slični procesi dešavaju i u delovima našeg naroda? Ne mislim pri tome na političare jer oni su, uglavnom, vođeni nekim ličnim koristima, već se pitam o tome šta se dešava u umovima nas koji ih biramo. Postoji li neki izbor koji nije usmeren psihologijom traumatskog vezivanja?

-Strah? -„bolje da se priklonimo jačima, pa makar i zlostavljačima, bićemo sigurniji…“
-Vezanost za zlostavljača i loša slika o sebi? „Dobri su oni, samo su neki naši lideri pravili greške pa ih iznervirali, njih civilizovane, pa će nam „kolektivni Đura“ oprostiti što nas je tukao, ako mu udovoljimo, ispunimo sve zahteve i poglavlja i pokažemo da smo se popravili…možda nas i pusti u njegovu „civilizacijsku baštu“ gde će procvetati ljubav i za nas…“
Korst: Oni su bogati, moćni, obezbediće mi standard i sigurnost. Možda ćemo i mi, ako nas prime, postati ugledan narod, poštovan, civizovan. Bićemo zahvalni Đuri što nas je tukao jer nas je tako vaspitao …“.

Poznato je u psihološkim istraživanjima da traumatske veze imaju ozbiljne štetne efekte na žrtvu ne samo dok veza traje, već i izvan toga. Neki dugoročni uticaji traumatskog povezivanja uključuju, ali nisu ograničeni na ostanak u nasilnim vezama, štetne ishode mentalnog zdravlja kao što su nisko samopoštovanje, negativna slika o sebi i povećana verovatnoća depresije i bipolarnog poremećaja, i održavanje transgeneracijskog ciklusa zlostavljanja.
Pitam se da li se taj transgeneracijski ciklus zlostavljanja dešava i nama, a sa njim i opisane posledice.
Naravno, najteže pitanje je kako da izađemo iz toga. I u individualnoj psihoterapiji je teško pomoći žrtvi da izađe iz svog začaranog kruga, a kamoli narodu. „I šta ćemo sad?“. Neodgovoreno pitanje još od prošle evrovizije. Pitanje ove evrovizije je da li će naše Lile Ramonde procvetati u evropskoj bašti.